| ИСТОРИЈА
УВОД
 У
непосредној близини Београда, у селу Сланцима, налази
се мушки манастир Св. aрхиђакона Стефана, који према
најстаријим писаним изворима потиче с краја четрнаестог
века и који је у прошлости имао значајно место у историји
српског народа овог краја. Године 1970. обновљена је
манастирска црква и подигнут је један мањи конак, а
неколико година касније поверена му је света мисија
да буде метох манастира Хиландара, са намером да они
који желе да се посвете монашком животу у тој нашој
највећој српској светињи, једно време проведу у овом
манастиру где би се упознали са правилима таквог живота.
Хиландар, као и други светогорски манастири, већ приликом
самог оснивања (1198.г.), од својих првих ктитора -
Св. Симеона и Св. Саве, а и касније, од других српских
дародаваца из владарских и властелинских породица -
све до половине 15. века - обасипан је богатим заветним
поклонима, метосима: црквама и манастирима са имањима,
селима, атарима, виноградима и шумама. Међутим, под
вишевековним турским ропством готово је нестало материјалне
помоћи којом је Хиландар на овај начин био нештедимице
дариван. Данас му је преостао само део некадашњег огромног
властелинства, углавном у Грчкој. На подручју бивше
Југославије, у периоду комунистичке страховладе, скоро
сви црквени поседи били су експроприсани. Међу ове малобројне
поседе манастира Хиландара у Србији спада и мушки манастир
надомак Београда - манастир Св. Стефана у Сланцима.
НАСТАНАК
 О
манастиру Сланци (како се обично назива) поуздано није
утврђено ни када је настао, ни ко га је изградио. Народно
предање приписује настанак манастира владарској династији
Немањића. И то, најпре, Св. Сави који га, по том казивању,
сазда још почетком 13. века. Његово ктиторство је у
народу остало забележено постојањем Извора св. Саве
- снажног, благостворног врела у непосредној близини
манастира. Друга верзија очуване народне традиције о
немањићком пореклу манастира много је вероватнија: ктитор
је Краљ Драгутин - подигавши га крајем 13. века. Манастир
је своје златно доба доживео у првој половини 15. века
када је млади српски владар, Деспот Стефан Лазаревић,
пренео српску престоницу из Крушевца у Београд. Нагли
и свестрани развој новог престоног града доста је утицао
на живот манастира. Истовремено је манастир одиграо
веома значајну улогу у збрињавању монаха који су из
окупираних јужних крајева морали да се склоне испред
силовитог продора Турака. Цветао је и за време Стефановог
наследника - његовог сестрића, Деспота Ђурђа Бранковића
(1427 - 1456). Тада је ојачало и манастирско братство,
а из поштовања према ктитору - обновитељу или у част
крсне славе Бранковића, храм који је до тада био посвећен
празнику Ваведења Пресвете Богородице, променио је патрона:
сада је то постао Св. првомученик и архиђакон Стефан
(празнује се 9. јануара и 15. августа). Деспот Ђурађ
је тада, по казивању, даровао манастиру део часних моштију
св. Стефана. Ово је доба у коме ова светиња у народу
добија назив Велики манастир.
БОРБА ЗА ЖИВОТ
Падом деспотовине
под Турке (1459. године) настала су тешка времена и
за сланачки манастир. Турци су убили игумана и тридесет
манастирских ђака, док је после извесног врмена пронађено
потпуно очувано, нетрулежно тело најстаријег ђака Стефана.
Бојећи се даљих скрнављења, монаси су склонили мошти
св. ђака - мученика Стефана у манастир Војловицу у Угарској
(код Панчева). Од тада почиње грчевита борба братства
за опстанак манастира, о чему сведоче многобројни писани
трагови. Према једном од њих, сланачки калуђери су се
у бекству пред турско - татарском хордом, у лето 1690.
г., придружили народу и братствима многих других манастира.
Напустивши своја прадедовска огњишта, српски народ је
тада, предвођен патријархом Арсенијем III Чарнојевићем,
прешао Саву и Дунав. Избегли сланачки монаси прикључили
су се братству скоро запустелог сремског манастира Кувеждина,
чије је братство, услед турских разарања приликом повлачења
из Срема 1688. године, углавном избегло у Каравлашку
и Угарску.
ИЗБЕГЛИШТВА
Године 1718.
Аустрија је омогућила сланачком братству да се из Срема
врати у свој манастир. Затекавши га у рушевинама, монаси
су били принуђени да крену у прикупљање прилога за његову
обнову. Српски народ је живео у крајњој беди и било
је веома тешко било шта обезбедити за сам манастир.
Међутим, у периоду 1720. - 1730. године манастир се
ипак доста опоравио, порастао му је углед и значај.
Одржавао је непосредне везе не само са околним селима,
већ и са становницима Београда. Нажалост, његова даља
обнова била је прекинута поновним сукобом Аустрије и
Турске. Плашећи се повратка Турака који су Београдским
миром 1739. године поново добили власт над северном
Србијом , сланачки монаси су опет морали да напусте
своје свето огњиште. Придружили су се другој сеоби Срба
коју је предводио патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента.
Овога пута уточиште су нашли у фрушкогорском манастиру
Гргетег где су и остали све док се стање у Србији није
донекле побољшало. Вративши се око 1753. године у свој
манастир, морали су да обнове и поново изграде све оно
што је пљачкашким походима и зубом времена било срушено.
ТАВОРЕЊЕ
 Манастир
се током друге половине 18. века мукотрпно одржавао
у животу борећи се са многим тешкоћама, плаћајући Турцима
чак и закупнину. Преживевши тешко страдање за време
руско-аустријског рата са Турцима 1787. године, манастир
је ипак опстао молитвеним заступништвом св. Стефана,
и тако дочекао устаничке дане Карађорђеве Србије. Нова
обнова храма започета је 1812. године израдом иконостаса.
Посао је био поверен драгачевском проти, Јеремији Молеру
Михаиловићу. Међутим, због ратних прилика и пропасти
устанка 1813. године, иконостас није довршен; насликане
су само три иконе: Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице
и св. Јована Претече. Опет је дошло време тешког преживљавања,
али барем тада манастир није био напуштен.
НЕСТАНАК
Доласком
на власт Кнеза Милоша, настојало се да се помогне многим
црквава и манастирима, али за оронуо, трошан и напуштен
манастир у Сланцима није било спаса. Тако је 1833. г.
нестао са лица земље. Од материјала порушеног манастира
изграђене су 1834. г. две сеоске цркве: једна у Великом
Селу (такође посвећена св. Стефану), а друга у Миријиву
(св. Пророку Илији). Све покретне вредности манастира
Сланаца биле су после рушења пренете у цркву Великог
Села, међу њима и три иконе са недовршеног иконостаса
из 1812.г. Локалитет порушене светиње народ је обележио
оградом, док је место Часне трпезе покрио надстрешницом.
ВАСКРСНУЋЕ
 На
месту старог манастира 1900.г. подигнута је мала капела,
а поред ње и нешто већа кућа, у којој се народ склањао
од невремена када је долазио на манастириште. Тако је
то било пуних шест деценија. А онда је дошло до чудесне
промене. Дана 14./1. августа 1961. г., после 270 година,
опет је један српски патријарх, као некада 1690.г. патријарх
Арсеније III Чарнојевић, посетио сланачку светињу. Био
је то патријарх Герман (Ђорић). Свечаним полагањем камена
темељца Патријарх је започео обнову овог давно запустелог
манастира. Сутрадан, на празник храмовне славе (пренос
моштију св. Стефана), служио је Свету Литургију у Великом
Селу, у цркви саграђеној од материјала порушеног манастира
и посвећеној такође св. Стефану. После дужих припрема,
изабран је и Одбор за обнову манастира, а за пројектанта
манастирског храма и конака именован је архитекта др
Драгомир Тадић. На празник светих мученика и бесребреника
св. Козме и Дамјана, 14./1. јула 1967. г., п. Герман
је освештао темеље манастирског храма, а потом и конака.
У њих су положене повеље исписане на пергаменту, стављене
у боце испуњене уљем и запечаћене у нарочитим лименим
касетама. У обе повеље је између осталог писало: ,,
...Обнављајући с Божјом помоћи ову светињу Немањића,
додељујемо јој свету мисију да се у њој, као метоху
манастира Хиландара у Светој Гори, припремају млади
монаси за подвижнички живот у манастиру Хиландару''.
Патријарх Герман је 1969,г, потписао Одлуку, којом се
манастир св. Архиђакона Стефана изузима из Црквене општине
Великог Села и проглашава самосталним. Радови су завшени
15./2. августа 1971. г. Тада је на дан славе Патријарх
освештао храм и служио Свету Литургију у знак васкрснућа
светиње. Део часних моштију опет је био у сланачком
храму пошто их је Патријарх измолио од Алексеја II ,
патриjaрха руског. На ову свечаност у Сланце је стигао
и проигуман манастира Хиландара, о. Никанор, који је
тада даривао нови метох копијом иконе највеће хиландарске
светиње, Богородице Тројеручице, израђеној у једној
од чувених светогорских иконописачких келија, као и
свим потребним богослужбеним књигама и одеждама. Овоме
треба придодати и све оно што је учињено да идеја о
обнови манастира заживи; још се треба сећати и многобројних
дародаваца, који су за ово Божије и народно дело прилагали
као за сопствени дом.
САДАШЊОСТ
 Чуда
На Преображење Господње 1989. г., пре почетка Свете
Литургије, на икони Богородице Тројеручице, запажен
је крст на челу Пресвете Богомајке у виду капи, а потом
и сузе из оба ока. Тога дана верници су на овој икони
приметили и сузе у очима Господа Исуса Христа: из левог
ока - са дужим трагом, а из десног - сузу која се осушила
одмах испод самог ока. Била је то чудотворна појава
која је наговестила тешко време страдања српског народа.
На икони су остали трагови суза, трагови небеске милости.
Посете Хиландарци настоје да заврше оно што је 1970.
г. започето. Са том намером проигуман хиландарски, о.
Никанор (Савић) наставља да редовно посећије свој метох.
После његовог упокојења, манастир Сланце често посећује
(сада покојни) монах Митрофан, а потом и садашњи хиландарски
игуман о. Мојсије. Његова Светост патријарх српски г.г.Павле
први пут је посетио сланачку обитељ на трећи дан Васкрса
1991.г. Имање Када је после рушења 1834.г. манастир
запустео, временом се осуло и његово имање. Године 1945.
оно је потпуно одузето. Обнављањем манастира 1970. г.
дато му је на употребу четири хектара шуме, док је три
хектара обрадиве земље у његов посед враћено тек 2001.
г. Мисија Прилике у животу СПЦ и уопште српског народа
нису биле погодне за остваривање једне од првенствених
намена обновљеног манастира у Сланцима: да се у његовом
братству припремају монаси који ће попуњавати невелико
братство манастира Хиландара. Међутим, почетком 1999.г.,
један од искушеника малог сланачког братства осмелио
се да у древној српској Царској лаври на Атону прими
монашки постриг. Том приликом је добио име Петар, а
свечаном чину монашења, које обављено о празнику Рођења
Пресвете Богородице 21./8. септембра 2000. г., присуствовало
је и братство манастира Сланаца. Монашења, пак, која
се очекују у сланачком братству биће даљи корак на путу
да мисија овог хиландарског метоха буде ускоро оживотворена
у тако неопходно и трајно дело: у живу везу Хиландара
са монаштвом у отаџбини.
|
